Lepo je biti u Beogradu

Uvek kada dođem u neki novi grad odem do frizera, umišljam da to donosi sreću. A osim toga, čovek se sa ovdašnjom frizurom ujedno oseća i manje stranim.

Prolazim kroz ulice, pored prodavnica. Ima srazmerno mnogo menjačnica. Ali, nigde frizera. Obilazim Knez Mihajlovu, uzduž i popreko, prolazim pored hotela Moskva. Pred njim neki teniser u beloj majci i kratkim plavim pantalonama udara svoje lopte. Posmatram frizure muškaraca i žena. U nekoj sporednoj ulici ugledam tablu za frizera. I ubrzo stižem pred radnju, a ona je potpuno prazna, samo obrisi stare stolice se naziru kroz prozor. Idem dalje, na ulazu u zgradu nalazi se natpis „Casino“, čujem tandrkanje fliper aparata. Brzo se okrećem, samo dalje od automata koji kradu. U izlogu pored njega, venčanice. Ulazim u uzani prolaz i ugledam natpis „hairdresser”.  Ne mogu da verujem, otvaram vrata, elegantne drvene stolice, ogledala gde god da pogledam. Ali, nigde frizera ili frizerke. Sedam na sofu, listam novine. Čekam i čekam. Pomislim, možda je ovo neka radnja za samouslugu. I u nekom trenutku odlazim. Izgleda da ovo ipak nije bio neki dobar dan za šišanje. Ulazim u autobus, pružam vozaču nekoliko dinarskih novčanica, a on me razrogačeno gleda kao da želim da mu utrapim falsifikovani novac, a onda mi pokretom glave stavlja do znanja da već jednom sednem i da prestanem da ga gnjavim. Dobro je sedeti i bez karte, a napolju pored nas promiče Sava. Ah, pa ipak je lepo biti u Beogradu.

Tekst je pisan za dnevni list 24 sata i objavljen u današnjem broju

(s nemačkog prevela Ivana Antić )